jz 363

To je to, odlično! Hvala!

Hvala na pojašnjenjima U vreme kad sam bio u Zagrebu, tih 7-8 Bikova je radilo samo na liniji 2 (što je u principu bilo odlično, jer sam znao gde da ih lovim). Što se izvinjenja pred izlaz tiče, ovamo smo navikli na glasno "samo malo, izlaz!", ali nisam bio siguran da je ista fraza u upotrebi i u Zagrebu. Tako da sam u tim situacijama ostajao pri pardoniranju. S manje ili više uspeha. Ruku na srce, ipak ni jednom nisam ostao zaglavljen.

Tako je to uvek - mnoge detalje svoga mesta ne primećujemo ili ih prihvatamo zdravo za gotovo. Treba ponekad pokušati gledati svoj grad očima turiste. U slučaju Zagreba, meni je bilo izuzetno zanimljivo da posetim mesta koja sam gledao na mapama, fotografijama ili video snimcima - to je tek zanimljivo, sve sama kultna mesta! U Zapruđu sam se (nažalost) zadržao samo prvog dana - žao mi je što me Česi na linijama 8 i 14 "nisu sačekali", inače bi mi okretnica u Zapruđu postala konstantna lokacija. U vezi s tim, još jedan utisak; lepo je videti kako su u Zagrebu još "onomad" pametno planirali tramvajsku infrastrukturu, te gradili okretnice s više koloseka, ili (u slučaju Zapruđa) postavljali preticajne koloseke - nema ometanja tramvaja s drugih linija! U Beogradu su tek prilikom poslednjih rekonstrukcija počeli redovno da udvajaju koloseke na okretnicama sa više linija. I pored toga, okretnica "Ustanička", na kojoj okreću čak 4 linije poseduje samo šturc! Do sledećeg nastavka, još par fotografija iz Zapruđa; Pogled na Aveniju Dubrovnik Deichmann-Čeh Sljeme - čuvar nad gradom

Tokom svoje prve zagrebačke vožnje, na Zapruđu sam napravio kratku pauzu kako bih razgledao tramvaje u prolazu i „lovio“ lepe kadrove. Deichmann-Čeh, koga sam sretao više puta tokom svakog dana Linija 8 čeka na polazak Čeh u retro-dizajnu Obale Save Tokom vožnje prema centru, već na Držićevoj sam spazio prvog zagrebačkog Bika u tom danu i rešio da napravim drugu pauzu. Moja ideja za razbijanje monotone total-kolor šeme. Nakon svega, čini mi se da je "total plava" ipak bolja Tramvaj TMK 201, prvi utisci – elegantan „ozbiljan“ tramvaj – jaki i robusni – jasno mi je zašto u Zagrebu imaju puno poštovalaca i ljubitelja – mana: u Biku je relativno zagušljivo, zbog malih otvora na prozorima i s tim povezane slabe mogućnosti protoka svežeg provetravajućeg vazduha. Za razliku od njih, T4 su provetreniji Imajući saznanja s foruma da su Bikovi nastali kao produkt „licence“, tj. na osnovu tehničkih rešenja beogradske Brede 3, zapitao sam se da li je ugođaj u vožnji i sam rad tramvaja jednak svom italijanskom uzoru? Zvuk rada motora Bika je najsličniji zvuku Düwag tramvaja, ali ne sasvim; čuje se i nekakvo „satno“, cak-cak-cak, otkucavanje (kontroler?). Na momente zvuk čak zaliči i na Katice (!), ali možda se i varam. Prikolice su (naravno) neutralne po zvuku (recimo kao švajcarske prikolice u Beogradu). Za razliku od Čeha, Bik je nekako tvrđi u vožnji, sliči Düwag-u (ali se za razliku od njega ne klati – posledica dobrog ogibljenja, ili stabilnih osovina?). Izgleda da sam prilikom svoje posete Zagrebu imao dosta sreće, jer sam ih često susretao (naravno, samo na liniji 2), čak i prilikom međusobnog mimoilaženja. Poslednjeg dana mog boravka, na Vodnikovoj su u istom smeru, jedan za drugim čak vozila dva Bika sa prikolicama, verovatno kao posledica nekog zastoja, ili gužve u špicu. Moja prva vožnja Bikom je bila kratka, od Branimirove do Kolodvora. Potom sam narednim Bikom produžio do Črnomerca. Primetio sam tokom vožnji da na tramvajima postoji tzv. dupla posada – vozač i drugi saradnik (takođe vozač?) koji uglavnom sedi na prvom sedištu. Možda je doduše to bila puka slučajnost, ali ostaje činjenica da sam (pre)više puta primetio prisustvo tog drugog „Zetovca“. Još par reprezentativnih sa Držićeve; U Zagrebu, kao i u Beogradu važi isto pravilo, da se registracija vožnje pomoću magnetne kartice (tako ću je zvati) treba obaviti prilikom svake vožnje, te da neregistrovanje (uprkos važećoj karti) povlači kaznu. Međutim, prodavac karte na terminalu na Savskom mostu mi je naglasio „trebalo bi...“ što je valjda sugerisalo da se ljudi u praksi toga ne drže. Ipak nisam hteo da rizikujem problem s kontrolorima u sredini koja mi nije poznata, tako da sam se za tri dana boravka u Zagrebu registrovao oko 45 puta (koliko je ukupno bilo mojih vožnji tramvajima)! Putnici u Zagrebu generalno plaćaju karte. Automati za poništavanje imaju dve mogućnosti potvrde vožnje, putem magnetne kartice i poništavanja obične papirne karte (drugi sistem je do kraja 90-ih postojao i u Beogradu). I to je odlično. Veliki broj ljudi na tramvajima od vozača kupuje papirne karte za jednu vožnju (postoje izgleda i polusatne karte), tako da je moj utisak da se u Zagrebu ljudi manje švercuju nego u Beogradu. Zanimljivo je da tokom tolikih vožnji koje sam imao, ni jednom nisam naleteo na ZET kontrolore. Ono što nisam očekivao je da su zagrebački tramvaji u vožnji generalno sporiji od beogradskih. Iako je tramvajska infrastruktura u najvećoj meri odvojena od drumske (oduševili su me podzemni prolazi za svaku tramvajsku stanicu na Novom Zagrebu), čekanja na semaforima su zapanjujuće duga (npr. raskršće Držićeva-Vukovarska, Branimirova-Šubićeva itd.). Gužve i spore vožnje su i na Ilici (od Frankopanske prema Črnomercu), pa ne čudi da je vozač Čeha prilikom jedne od vožnji, verovatno iznerviran, u jednom trenutku potegao T4 svom snagom, tj. brzinom. Spore vožnje su i između Frankopanske i TBJ, ali to je već razumljivo, budući da ovde treba paziti na pešake koji sve vreme prelaze s jedne na drugu stranu ulice (Ilice). Budući da sam u hodu fotografisao tramvaje na ovom potezu, sve vreme sam pazio na mimoiduće tramvaje koji su mi dolazili spreda i s leđa – nimalo bezazleno! Tramvajska trasa u centru (na Ilici) podseća me na tramvajsku trasu u centru Bremena, gde sam takođe imao priliku da se provozam tramvajima. Tamo je isto – s centralnog gradskog trga, tramvajska pruga vozi glavnom pešačkom ulicom, no tamo su tramvaji malo brži. Sličnih primera ima još. Gužve na zagrebačkim tramvajima su za mene još jedna novina – na beogradskim tramvajima generalno nema tolikih gužvi (čak ni i u vreme saobraćajnog špica), što nije neobično, budući da u centru Beograda tramvaji nemaju tolikog učešća, tj. nisu glavni sistem prevoza. Pored toga, deluje da Zagrepčani (to je takođe samo moj utisak) nekako nemaju ravnomerni protok kroz tramvaj, tako da se ne sme računati da će u trenutku izlaska oni ispred tebe (pri stepenicama) automatski da se pomere, ili izađu pa uđu kako bi oslobodili prolaz.

DAN PRVI Prvi utisak o nekim mestima, događajima i ljudima je po pravilu najupečatljiviji i ne može se više ponoviti. Najčešće ostaje materijalno nezabeležen (što je i bolje). Takav je bio i moj prvi pravi susret sa zagrebačkim „Čehom“ – tramvajem T4, zbog koga sam se odvažio na zagrebački izlet. Nakon što sam se u sunačno jutro s koferom nakon puta zatekao u Zagrebu ispred hotela u Prisavlju, naišao je plavi tramvaj T4 s prikolicom. Moje oduševljenje je bilo veliko, ali i nespretnost da brzo izvadim fotoaparat i dokumentujem prvi pravi susret sa ZG Čehom. Ništa strašno – slika je tu, u mom pamćenju, žao mi je što vam je ne mogu pokazati, pošto je najlepša od svih. Smeštaj sam rezervisao na Savskoj cesti. Lokaciju sam planski odabrao, shvativši da je na trasi tramvajskih linija kojim saobraćaju Česi. Pokazaće se da je takva odluka bila više nego ispravna. Nakon što sam se smestio, raspakovao i osvežio, izašao sam na ulicu, u pohod novim otkrićima. Još nije bilo ni podne, tako da je dobar deo dana bio preda mnom. Savski most je ujedno i naziv tramvajsko-autobuskog terminala, Zagrepčanima dobro poznat. Na terminusu okreću tramvajske linije 4 i 7, a što je najvažnije, na obe linije saobraćaju upravo „česi“ tako da je mogućnost čestog dolaska ovih vozila bila zagarantovana. I naravno, bilo je tako; na ulaznoj stanici već su stajala dva tramvaja (svaki na jednoj liniji). Kakvo ushićenje! Fotografisanje, razgledanje... Nakon što sam kupio trodnevnu kartu, ušao sa u praznu 7-icu, rešen da se provozam prema Novom Zagrebu. Nakon što je "četvorka" otišla, na terminusu je ostala samo "sedmica". Meni je lično draža tirkiz-plava od šerpa-plave, zato vam Čeha predstavljam u nešto izmenjenoj varijanti Tramvaj T4 B4 YUZ, prvi utisci – originalni dizajn, ekstravagantni izgled prednjeg čela, lepo oblikovano zadnje čelo – ni sasvim oble, ni sasvim ravne linije – zvuk B4 prikolica je neutralan – voze meko, mekše i od ĐĐ201 i NT2200 Moja prva vožnja zagrebačkim Čehom je bila na liniji 7, od Savskog mosta do Borovja. Stekao sam utisak da nisu brzi kao KT4, čak ni na izdvojenim koridorima preko mostova i na Novom Zagrebu, gde bi mogli slobodno da razviju veću brzinu. Smešno je što su mu prozori relativno niski (za razliku od Katica) – viši ljudi koji npr. stoje u njemu neizostavno moraju da se sagnu kako bi imali nesmetan pogled na ulicu. Ekstremnija situacija po tom pitanju bila je samo u nekadašnjim beogradskim PCC 2, koji su imali još sitnije prozore (prozorčiće). P.S. Pošto prvi put ulazim u ozbiljnija postovanja (teme, fotografije i sl.) ne zamerite za rascepkana postovanja

Lična zapažanja o tramvajima u Zagrebu (nakon posete hrvatskoj prestonici krajem 3. meseca) objavljujem dužeg vremena; trebalo je nakon puta skupiti utiske, razvrstati i obraditi fotomaterijale, ispisati i prekucati beleške, koje su nastajale još u Zagrebu. Ali i ohrabriti se na pisanje i odvojiti slobodno vreme za to. Glavni razlog moje posete (može delovati neobično) bile su vožnje, razgledanje i fotografisanje zagrebačkih tramvaja, pre svega onih tipova koji su nekada vozili u Beogradu i bili neopravdano rashodovani početkom (sada davnih) 90-ih. Naravno, reč je o Bikovima i Česima. Ovi drugi posebno su mi dragi (zapravo omiljeni) tramvaji, verovatno stoga što sam ih u detinjstvu često posmatrao u vožnjama pored beogradskog Kalemegdana. Bez obzira na lične motive, Zagreb je sa svojim šarolikim voznim parkom i razgranatom tramvajskom mrežom, svakako jedan od prvih „tramvajskih“ gradova koji bi svaki tramvaj-ljubitelj trebalo da poseti. U Zagrebu sam prvi put bio u avgustu 2013. godine (ako izuzmem jednu davnu posetu s kraja 80-ih, kao i tranzitne prolaske vozom), ali imao sam tu nesreću da sam se tada zatekao usred letnjeg tramvajskog režima, kada na tramvajskim linijama nije bilo niti jednog Čeha (o Bikovima da ne govorim). Prošlo je još par godina kada sam, čitajući forum, saznao da zagrebački Česi odlaze u rashod, te da Bikovi voze još samo na jednoj liniji. Zato sam krajem zime naprečac doneo odluku o obaveznom putu do Zagreba, koji je uspešno realizovan krajem marta. Ovaj putopis stoga možete čitati u kontekstu reportaže i utisaka o Zagrebu i njegovim tramvajima od posmatrača sa strane, u ovom slučaju beogradskog turiste. Ali i kao poređenje tramvajskih sistema i vozila dve susedne prestonice, njihovih sličnosti i razlika, prednosti i mana. Mnoga moja zapažanja, često su i pitanja i nedoumice, pa će svaka pomoć upućenijih biti od koristi. Budući da je na forumu objavljeno pregršt slika ZET-ove tramvajske tematike, potrudiću se da u putopis postavljam svoje fotografije koje sam prethodno obradio, tj. modifikovao ili (foto)montirao, tako da u jednom dodatnom aspektu bude zanimljiv i onima kojima su zagrebački tramvaji uobičajena pojava.